Očekivanja, porodične vrednosti i dvostruki standardi u razgovoru na verandi
Toplo popodne u dubokom Jugu. Dve dame sede na širokoj verandi bele vile sa stubovima, lagano se njihajući u stolici. Čaše sa slatkim čajem u rukama, cvrčci u pozadini, razgovor skrene ka porodici, braku i darovima koje život—i muževi—donose.
Prva dama, u čistom lanenom odelu i biserima, govori ponosno:
„Kad se rodilo moje prvo dete, muž mi je sagradio ovu prelepu kuću. Svaki stub, svaka ploča—poklon za rođenje naslednika.“
Druga dama se nasmeši i kaže: „Pa, zar to nije lepo?“
„Kad se rodilo drugo dete,“ nastavlja prva, „kupio mi je taj sjajni Cadillac napred, hrom i koža.“
„Pa, zar to nije lepo?“ ponovo odgovara druga.
„A treće?“ prva se smeška, podiže narukvicu od dijamanata. „Poklonio mi je ovu blistavu narukvicu.“
„Pa, zar to nije lepo?“
Zatim prva dama radoznao pita: „A vaša deca? Šta je sa sinom?“
Druga dama uzdahne: „O, moj jadni sin! Oženio se sa ženom koja ništa ne radi u kući. Cela dana spava ili se izležava. Možeš li verovati—ona dobija doručak u krevetu!“
„To je strašno!“ uzvikuje prva dama.
„A vaša ćerka?“ upita ona.
„Ah, moja ćerka je srećna! Udala se za anđela. On joj svakog jutra donosi doručak u krevet, može da spava koliko želi i da se odmara ceo dan.“
Obe se nasmeju, ali ispod humora skriva se istina: očekivanja i porodične vrednosti često dolaze sa dvostrukim standardima.
Sin koji služi ženu – ljudi šapuću da je iskorišćen. Ćerka koja je služi – svi kažu da je blagoslovena. Ono što je „strašno“ u jednoj situaciji, „divno“ je u drugoj—sve zavisi od perspektive.
Ta mala veranda, slatka i uljudna, nosi poruku: sudovi o ulozi u braku često oblikuju običaji i pogled okoline, više nego realnost. Sledeći put kad čujete: „Pa, zar to nije lepo?“, obratite pažnju—ponekad te reči kriju čitav svet značenja i malo humora.
