Niko nije došao na rođendan moje ćerke — pravi razlog me je slomio

Moja ćerka je prošle nedelje napunila šest godina i mesecima je odbrojavala dane. Pričala je svima u školi o svom rođendanu, sijajući od uzbuđenja.

Pozvali smo njene drugare, ukrasili dnevnu sobu balonima, pripremili grickalice i kolačiće; obukla je svoju omiljenu haljinu princeze i stalno pitala: „Da li će uskoro doći?“

U početku se nisam brinula kada se pojavilo samo jedno dete. Žurke obično počinju polako, govorila sam sebi. Međutim, roditelj tog deteta otkazao je u poslednjem trenutku — i niko drugi nije došao. Bez poruke, bez poziva. Samo tišina.

Moja ćerka je stajala pored prozora, noseći tijaru, gledala napolje i pitala: „Gde su?“ Pokušavala sam da se nasmejem, skrivajući koliko me je bolelo. Nije se radilo samo o propalom rođendanu — bila je to njena prva prava prilika da se oseti prihvaćeno, deo grupe o kojoj svakog dana priča.

Te večeri saznala sam istinu: ostali roditelji nisu bili „zauzeti“.

Kasnije, dok sam pregledala društvene mreže, naišla sam na fotografije — sva deca koja su bila pozvana na njen rođendan bila su zajedno kod druge porodice, na druženju u isto vreme kada je trebalo da budu kod nas.

Dok je moja devojčica stajala pored prozora, misleći da su se njeni drugari možda izgubili, oni su bili negde drugde, smejali se i igrali bez nje.

Pre spavanja, pogledala me je svojim velikim očima i pitala: „Misliš li da će doći sutra?“ U tom trenutku osetila sam neopisivu krivicu. Kako objasniti šestogodišnjakinji da nije bila pozvana? Da njena radost, njeno uzbuđenje i njen poseban dan nisu bili važni deci koju je smatrala prijateljima?

Nisam mogla da ćutim. Poslala sam svakom roditelju ironičnu poruku:
„Hvala vam što ste učinili šesti rođendan moje ćerke nezaboravnim. Obožavala je da čeka u haljini princeze dok su svi ostali imali specijalno druženje. Fotografije su baš lepo dočarale koliko je bilo zabavno. Zaista cenimo.“

Tada sam shvatila da ovo više neću ponoviti. Sledeće godine nećemo čekati nikog. Odlučila sam da je prebacim u drugu školu gde može da stvori prava prijateljstva — sa decom koja zaista mare. Napraviću joj rođendan koji će voleti, na način koji je vredan nje, jer jedna prazna soba slomila joj je srce na način koji nije mogla da razume — i nikada više neću dozvoliti da se to ponovi.

Da li preterujem oko ovoga?