Nestala ćerka i misteriozni USB: Majčina borba za istinu i ljubav
Bio je sunčan dan kada je Ana gledala svog bivšeg muža Marka kako vodi njihovu šestogodišnju ćerku Lanu u park. „Idemo samo na sladoled, vratićemo se za sat,“ rekao je. Iako joj nije verovao, sud je odobrio da Marko viđa Lanu svake druge nedelje.
Međutim, sat je prošao, pa dva, tri, a Marka i Lane nije bilo. Telefon mu je bio ugašen, a Ana je tog dana počela da paniči. Policiju je pozvala tek uveče, kada je strah prerastao u očaj. Dani su prolazili, a grad je plakao za „još jednim nestalim detetom“.
Petnaestog dana ispred njene kuće pojavila se mala plava koverta bez potpisa i adrese. Ruke su joj drhtale dok je izvlačila USB iz koverte. Srce joj je tuklo snažno dok je sjedala za sto, ne znajući šta da očekuje. Uključila je USB u laptop i na ekranu se pojavila samo jedna mapa sa jednim fajlom: „Lana.mp4“.
Slika je bila mutna, a zatim se razjasnila. Njena ćerka je sedela na podu sobe punoj igračaka, nije plakala, već je tiho rekla: „Mama, ne plači.“ Glas joj je bio smiren i umirujući. Zatim je nastavio Markov glas, njen bivši muž, iscrpljen, sa zapuštenom bradom i crvenim očima.
„Ana,“ rekao je u kameru, „znam da me mrziš i misliš da sam monstrum, ali nisam mogao drugačije.“ Poljubio je Lanu u kosu i objasnio kako je otkrio da u firmi gde je radio postoji šverc dece pod maskom humanitarne pomoći. „Kad su saznali da znam, pretili su da će uzeti Lanu ako ćutim. Zato sam morao da je sakrijem – da bi bila sigurna.“
Video je završio sa kratkim šapatom: „Voli te, mama.“
Policija je bila skeptična, smatrajući da bi video mogao biti lažan, ali Ana je znala da Marko nikada ne bi povredio njihovu ćerku. Dani su prolazili bez traga ni za jednim ni za drugim.
Jedne večeri primila je poziv sa nepoznatog broja. Ženski, hladan i profesionalan glas rekao joj je da se sutradan pojavi na autobuskoj stanici, peron broj 6, gde će doći neko koga traži.
Sutradan je na stanici ugledala malu Lanu u crvenoj jakni, sa ruksakom. Devojčica je potrčala prema njoj i viknula: „Mama!“ Zagrlile su se, plačući i smejući se, dok je Lana tiho rekla da joj je Marko rekao da nikome ne sme da kaže gde je bila, osim njoj.
Na klupi je stajala mala kutija sa lančićem na kome je pisalo: „Za Anu i Lanu. Kad vas neko stvarno voli, čuva vas, čak i ako mora da nestane.“
Policija je kasnije otkrila da je Marko prijavio trgovinu decom međunarodnim istražiteljima i nestao u programu zaštite svedoka. Mjesecima kasnije, Ana je pronašla još jednu kovertu sa crtežom: nas troje, nasmejani i držeći se za ruke, sa porukom „Tata nas gleda s neba. Sada smo sigurne.“
Od tada, svake godine na godišnjicu nestanka, Ana i Lana idu na planinu i puštaju balon sa natpisom: „Za tatu — hvala što si nas spasio, čak i kad nisi bio tu.“ A svaki put kad balon nestane u plavetnilu, Ana čuje Lanin glas kako šapuće: „Mama, vidi, ide mu poruka.“
