Moj sin ima samo šest godina i bio je četiri dana kod bake i deke na selu
Moj sin ima samo šest godina. Bio je četiri dana kod bake i deke na selu – navalili su da malo ostane s njima jer, kako kažu, mnogo ga vole, a rijetko ga viđaju.
I muž i ja smo rekli – neka ide. Njihov je unuk, a znamo koliko im to znači.
Prošla su ta četiri dana. Kada je stigao kući, otvorio je vrata, a ja sva sretna potrčim da ga zagrlim. On me samo pogleda i bez riječi ode pravo u svoju sobu. Pomislim – dijete ko dijete, poželjelo se svojih igračaka, pa neka se igra.
Ali kad je došlo vrijeme večere, pozovem ga da jede, a on mi u lice kaže:
“Neću da dođem kod tebe, k* jedna, ti nisi moja mama.”**
U tom trenutku sam zanijemila. Mislila sam da nisam dobro čula. Srce mi je stalo. On – moj sin, moje dijete koje sam nosila, rađala, odgajala – da mi to kaže?
Pitam ga:
“Ko ti je to rekao, sine?”
A on hladno odgovori:
“Rekla je baka. I dedo. Jer si ti odvela njihovog sina u grad.”
Nije ovo prvi put da se miješaju u naš život. Bilo je pokušaja da me ponize, da nas razdvoje, da me slome… ali nikada ovako. Nikada preko djeteta.
Sada su prešli crtu.
Neće više vidjeti svog unuka. Nikad više. Ako muž smatra da treba – neka ide svojoj majci. Ja više nikome neću dozvoliti da mi truje dijete.
Dosta je bilo.
