Iskrene ispovesti Balkanaca o životu u Nemačkoj: “Čistio sam groblja, birao između cigare i večere, ali sam uspeo”

U popularnoj Fejsbuk grupi “Balkanci u Njemačkoj” pojavila se emotivna i brutalno iskrena ispovest jedne žene sa Balkana, koja je 2019. godine stigla u Nemačku – sama, bez znanja jezika i sa samo 1.000 pozajmljenih evra u džepu.

Kako piše, prvih meseci živela je u skromnoj sobici bez osnovnih uslova, a pola novca potrošila je odmah na kiriju.

– Jezik sam učila pre dolaska, ali kada sam stigla, shvatila sam da ne znam ni osnovno. Radila sam kao pomoćni negovatelj u domu, plata jedva za preživljavanje. Dve godine nisam mogla da odem kući jer nisam imala novca – napisala je ona.

Uprkos svemu, nije odustala. Upisala je Ausbildung, učila svakog dana i postepeno napredovala.

– Danas imam odličan posao, mogu sebi priuštiti ono što želim. Nije luksuz, ali je 20 puta bolje nego kada sam počela. Početak je svima težak, ali prođe. Samo treba izdržati – poručila je iskreno.

“Čistio sam groblja i birao između cigare i mesa”

Njena priča pokrenula je lavinu komentara ljudi iz dijaspore. Mnogi su delili svoja teška iskustva iz početaka u Nemačkoj – neki kroz suze, neki sa ponosom.

Jedan muškarac, koji je u Nemačku stigao 1995. godine, napisao je:
– Prvi posao bio mi je dva marka po satu. Čistio sam groblja i autobuse, dok sam birao hoću li kupiti cigare ili meso za večeru. Danas izdajem stanove Nemcima. Na vrhu uvek ima mesta, samo treba krenuti od dna.

Slavka Lovrić se prisetila perioda kada je tri godine živela u sobi sa cimerkom i delila kupatilo sa još petoro ljudi.
– Radila sam na mašini, smrdela svaki dan od ulja, ali sam učila i napredovala. Danas sam desna ruka šefu. Nema odustajanja – poručila je ona.

“Sve je stvar volje i discipline”

Komentari podrške stizali su iz cele Evrope:
– Bravo! Ljudskost i toplina, ovako nešto se retko vidi – napisala je Božana Todorović Pavišić.
– Ako želiš uspeti, moraš se boriti. Niko ne vidi koliko je teško kada svake večeri legneš iscrpljen – dodao je jedan član grupe.
– Ko ne uspe u Nemačkoj, taj ne želi. Sve je stvar volje i discipline – istakao je Virog Bajarrih.

“Duša mi je dole”

Bilo je i onih koji su priznali da im, uprkos uspehu, najviše nedostaje domovina.
– Imam 58 godina, pričam nemački bez akcenta, ali duša mi je dole. Možeš zaraditi koliko hoćeš, ali ostaješ stranac. Vraćam se kući, tamo mi je srce – napisala je Nada, koja u Austriji živi od detinjstva.

Aida Hellmann, koja već dve decenije živi u Nemačkoj, sažela je iskustvo mnogih:
– Počela sam sa sedam maraka po satu u kuhinji, danas imam svoju firmu. Ništa ne dolazi preko noći, ali uz rad i disciplinu – sve je moguće.

Anonimna objava jedne žene i desetine sličnih komentara pokazali su suštinu života u dijaspori – da uspeh ne dolazi lako, ali da svaki trud, suza i neprospavana noć vrede kad se izboriš za dostojanstven život.