Devojčica je primetila nepoznatog čoveka u crnom kako ide iza nje — umesto da potrči kući, uradila je nešto što niko nije očekivao

Bilo je kasno popodne kada je Ema Parker, sedmogodišnja učenica drugog razreda, hodala tihom prigradskom ulicom. Njen ružičasti ranac poskakivao je uz bok, prepun svezaka koje su virile iz otkopčanog rajsferšlusa. Prugasti šal stalno joj je klizio sa ramena, bez obzira na to koliko puta ga je nameštala.

Kraj je bio neobično tih — nijedan automobil u prolazu, nijedan komšija napolju. Samo je jedna figura stajala blizu ulaza u zgradu.

Ema se ukočila.

Čovek u crnom

Bio je visok, obučen u dugi crni kaput. Lice mu je delimično bilo zaklonjeno šalom i podignutom kragnom, ali čak i iz daljine delovao je zastrašujuće. Nije izgledalo kao da nekoga čeka — samo je stajao, osvrtao se unaokolo, pa ponovo usmeravao pogled ka zgradi.

Emi se stegao grudni koš. U glavi joj je odzvanjao očev glas koji joj je često govorio:
„Ako ti nešto deluje pogrešno, nemoj to ignorisati. Napravi svetlo, napravi buku.“

Čovek ju je primetio. Pogled mu se izoštrio. Napravio je korak napred, polako, kao da proverava da li u blizini ima još nekoga. Ulica je bila prazna — bez pešaka, bez automobila. Dlanovi su Emi postali znojavi dok joj je srce snažno lupalo. Čovek je ubrzao korak.

Odluka u deliću sekunde

Ema je okrenula glavu — bio je već preblizu. Pogled joj je preleteo stepenište. U tom trenutku, instinkt je preuzeo.

Svetlo. Buka. Ne ćuti.

Pritisnula je sve prekidače za svetlo koje je mogla da dohvati, obasjavši mračni ulaz jarkom svetlošću. Zatim je, svom snagom, počela da lupa pesnicama po najbližim vratima stana.

„Upomoć! Molim vas, pomozite mi!“
Njen mali glas je zadrhtao od straha, ali je odjeknuo stepeništem.

Vrata se otvaraju

Čovek u crnom se ukočio, zatečen dečjom hrabrošću. Ovo nije očekivao.

U tom trenutku vrata su se otvorila. Na pragu je stajao krupan muškarac u trenerci, a iza njega njegova supruga.

„Šta se ovde dešava?“ upitao je odlučno, premeštajući pogled sa drhtave devojčice na nepoznatog čoveka.

Stranac se trgnuo, raširenih očiju. Bez ijedne reči okrenuo se i žurno sišao niz stepenice, nestajući u mračnom dvorištu.

Zapamćena hrabrost

Ema je i dalje drhtala, stežući ranac uz grudi. Ali duboko u sebi osetila je toplinu ponosa. Setila se očevih reči, reagovala je na vreme — i to ju je zaštitilo.

Tog dana naučila je nešto važno: čak i najmanji glas, ako je dovoljno glasan, može naterati opasnost da se povuče.