Dečak je prišao ženi koja je bespomoćno sedela na ulici — ali ono što mu je rekla promenilo je sve
Na prometnoj ulici, dok su prolaznici žurili svojim putem, jedno dete je primetilo ženu koja je sedela na trotoaru, izgledajući umorno i izgubljeno.
Dečak se zaustavio i tiho upitao:
— Gospođo, da li vam je loše?
Žena je, iznenađena njegovom pažnjom, kratko odgovorila da joj nije potrebna pomoć. Dečak je klimnuo glavom i tiho otišao, ali u tom trenutku žena je osetila kajanje zbog svog odgovora. Ustala je i krenula za njim, želeći da se izvini.
Hodala je ulicom, prateći ga dok nije stigla do kraja naselja, ali dečaka više nije bilo. Zabrinuta, počela je da proverava vrata obližnjih kuća.
Kada je pokucala na prva vrata, niko nije odgovorio. Ponovila je kucanje — i tada se vrata polako otvorila. Ono što je ugledala unutra, zauvek joj je ostalo urezano u sećanje.
U kući je vladala tišina, osvetljena samo slabim svetlom lampe. Na stolu su stajali tanjirić s kolačićima i nekoliko dečjih crteža. Na stolici je sedeo dečak koji ju je pogledao smireno i rekao:
— Mislio sam da se više nećeš vratiti.
Njegove reči bile su jednostavne, ali su je pogodile duboko. Osetila je toplinu i čudnu bliskost, kao da se nalazi na mestu koje već poznaje.
Dok je gledala po zidovima, primetila je fotografije porodica, osmeha i trenutaka sreće — i među njima jednu fotografiju sebe, iz davnih dana koje je gotovo zaboravila.
U tom trenutku dečak joj je pružio presavijeni papir. Na njemu je pisalo:
„Ponekad treba verovati onima koji su manji, da bismo ponovo pronašli sebe.“
Žena je pročitala poruku i pogledala dečaka sa suzama u očima. Shvatila je da ju je to slučajno susretanje vratilo onome što je dugo tražila — veri u dobrotu, u život i u mogućnost novog početka.
