Jenny je mislila da ju je izdao. Šest godina kasnije, Carter se vraća kao njen telohranitelj
Jenny je nekada verovala da razume Cartera bolje nego bilo ko drugi.
Način na koji se smešio, kako ju je držao za ruku kada bi je uhvatila panika, kako je slušao bez prekidanja.
Zajedno su sanjali o maloj kući, lavandi u bašti i tihim jutrima uz kafu.
Ali sve se srušilo jednog kišnog popodneva.
Dan kada se sve raspalo
Jenny je otišla u bolnicu da poseti prijateljicu.
Prolazeći pored porodilišta, iznenada se ukočila.
Tamo je stajao Carter.
Ispred sobe u kojoj je na krevetu ležala trudna žena.
Izgledao je prestravljeno.
Slomljeno.
Njegova ruka je na trenutak držala njenu, kao da ne želi da je pusti.
Jennyin svet se raspao u nekoliko sekundi.
Nije pitala.
Nije se suočila s njim.
Nije želela da čuje odgovor koji bi je još više slomio.
Te noći je spakovala stvari i otišla.
Jedna poslednja poruka okončala je sve:
„Cartere, molim te da me više nikada ne kontaktiraš.“
Pokušao je da zove.
Blokirala ga je.
A ljubav koju nije mogla da podnese da izgubi postala je uspomena koje se više nije usuđivala da dotakne.
Šest godina kasnije — dva života, dva puta
Jenny je obnovila svoj život u drugom gradu.
Svaki bol pretočila je u pisanje — i njeni romani su postali bestseleri.
Njene reči su dirnule milione, ali slava je donela i opasnost: opsesivne obožavaoce, pretnje i neprospavane noći.
Menadžer je insistirao da angažuje ličnog telohranitelja.
Jenny je nevoljno pristala.
Nije ni slutila kakav joj je obrt sudbina pripremila.
Šok ponovnog susreta
Prvog radnog dana, Jenny je pregledala rukopis kada su se vrata otvorila.
Bio je to Carter.
Izgledao je starije, snažnije, sabranije — ali u očima je i dalje nosio onu istu tihu dubinu koje se sećala.
„Zdravo, Jenny“, rekao je tiho, kao da su bili razdvojeni tek nekoliko dana.
Jenny je osetila kako joj se srce steže.
Carter objašnjava… ali Jenny ne može lako da poveruje
Jedne mirne večeri, Jenny je konačno pitala:
„Cartere… ona žena u bolnici tog dana… ko je bila?“
Carter je polako uzdahnuo.
„Bliska prijateljica s fakulteta. Dečko ju je napustio kada je ostala trudna. Nije imala nikoga, pa sam joj pomogao. To je sve.“
Jenny je klimnula glavom.
Čula je reči, ali joj se nešto u stomaku neprijatno stezalo.
Ako je to bilo sve… zašto su mu oči tog dana izgledale tako slomljeno?
Zašto je delovao tako očajno?
Carter nije insistirao.
Samo je rekao:
„Ne moraš mi odmah verovati, Jenny. Razumem.“
Držao je distancu — dovoljno blizu da je štiti, ali nikada toliko blizu da pritisne njeno srce.
Jenny je to cenila, ali njeno poverenje je i dalje bilo krhko… poput ogledala davno napuklog.
Trenutak koji je konačno uklonio svaku sumnju
Na jednom prepunom potpisivanju knjiga, neko je dozvao Carterovo ime.
Jenny se okrenula — i dah joj je zastao.
Bila je to trudna žena od pre šest godina.
Sada je stajala pored svog muža… i petogodišnje devojčice koja je ličila na njega.
Topla.
Srećna.
Cela.
Žena je potrčala i zagrlila Cartera.
„Bože, Carter! Prošle su godine! Ovo je moj muž, Daniel. A ovo je mala Ellie.“
Daniel mu je zahvalno pružio ruku.
„Pomogao si mojoj ženi u najtežem periodu njenog života. Nikada ti neću moći dovoljno zahvaliti.“
Devojčica se nasmejala, povlačeći majku za rukav.
„Mama, ko je ovaj čika?“
Jenny je posmatrala prizor — i osetila kako joj se grudi prvo stežu, zatim opuštaju, a onda ispune olakšanjem.
Nije bilo tajne porodice.
Nije bilo izdaje.
Nije bilo skrivenog života.
Bio je to samo dobar čovek koji je pokazao dobrotu u najgorem trenutku nečijeg života.
Jenny se konačno slama
Kada je porodica otišla, Jenny je stajala drhteći.
Carter ju je pogledao nežno.
„Veruješ li mi sada, Jenny?“
Oči su joj se napunile suzama.
„Cartere… žao mi je. Ne samo zbog nesporazuma… već zato što čak i kada si mi objasnio, nisam uspela da ti verujem.“
Carter joj je obrisao suzu nežnošću koja joj je nedostajala godinama.
„Znam. I nikada ti to nisam zamerio.“
Jenny je zaplakala jače — ne od bola, već od olakšanja.
Otvoren kraj — ali ponovo otvoreno srce
Jenny mu se nije bacila u zagrljaj.
Nije požurila da kaže da ga i dalje voli.
Ali mu je poklonila mali, krhki osmeh — onaj kakav je imala kada bi nekoga puštala u svoje srce.
„Cartere… ako si spreman da ostaneš… mislim da sam spremna da pokušam da ti ponovo verujem. Polako. Od početka.“
Carterove oči su se zagrejale poput sunca posle duge oluje.
„Čekao sam šest godina, Jenny. Mogu da čekam i duže ako to znači da ponovo mogu da stojim uz tebe.“
I baš tako —
njihova priča nije počela ispočetka.
Samo se nastavila, konačno krećući se u smeru u kojem je oduvek trebalo da ide.
