Dirljivo otkriće usred noći

Moj sin je sedeo uspravno na svom krevetu, šapućući u tamu kao da ga neko sluša.

U prvi mah srce mi je poskočilo, ali kako sam mu se približila, shvatila sam da nije uplašen — bio je samo potpuno usredsređen.

Pogledao me je pospanim očima i pokazao ka stolici za ljuljanje u uglu sobe.
„Mama, veliki čovek sedi tamo. On peva.“

Soba je bila prazna, ali se stolica lagano njihala, kao da je neko upravo ustao iz nje.

Sledećeg jutra, nežno sam ga pitala da mi ispriča više o tom „velikom čoveku“.

Rekao mi je da je bio dobar, stariji i da je nosio „šešir kao onaj na dedinim slikama“.

Te reči su me zatekle.

Moj otac je preminuo pre nego što se moj sin rodio, iako je uvek sanjao da upozna svoje buduće unuke.

Moj sin nikada nije video staru fotografiju na kojoj moj otac nosi taj poseban šešir — snimljena je mnogo pre njegovog rođenja.

Vođena radoznalošću i emocijama, stavila sam pred sina stari porodični album, bez ikakvog objašnjenja.

Listao je nekoliko stranica, a zatim se zaustavio i bez imalo sumnje pokazao na jednu fotografiju.
„To je on, mama. To je čovek koji peva.“

Na slici je bio moj otac, nasmejan, sa prepoznatljivim šeširom širokog oboda. Moj sin nije izgledao uplašeno — naprotiv, delovao je utešeno, kao da neko blag pazi na njega.

Te večeri, dok sam ga pokrivala pred spavanje, osećala sam mir umesto nelagode.

Šta god da je moj sin doživeo — maštu, sećanje koje nije umeo da objasni ili nešto što prevazilazi naše razumevanje — donelo mu je toplinu, a ne strah.

Poljubila sam ga u čelo i šapnula:
„Ako neko pazi na tebe, onda smo zaista srećni.“

Po prvi put posle nekoliko nedelja, prespavao je celu noć mirno — a stolica za ljuljanje ostala je potpuno nepomična.