Otac i ćerka nestali u Pirinejima — pet godina kasnije, planinari su otkrili ono što je bilo skriveno duboko u planinskoj pukotini
Pet godina nakon nestanka Julijana Herere i njegove devetogodišnje ćerke Klare, činilo se da ih je planina zauvek zadržala.
Njihov slučaj punio je naslovne strane 2020. godine, nakon što je ono što je trebalo da bude kratka i bezazlena planinarska tura u francuskim Pirinejima završeno potpunom tišinom. Kako su meseci prolazili bez ikakvih tragova, svedočenja ili viđenja, zvanična potraga je tiho obustavljena. Porodica se držala krhke nade da je Julijan možda odlučio da započne novi život negde daleko. Drugi su, tiše, pominjali verovatniju teoriju — neprimećen pad u nekom nepristupačnom delu planine.
Godinama se nije dogodilo ništa.
Sve do kasnog avgusta, kada je katalonski par, istražujući retko korišćenu stazu u blizini Rolandskog prolaza, primetio nešto što je narušilo jednoličnost sivih stena. Muškarac je čučnuo, usmerio svetlo telefona u usku pukotinu — i ukočio se.
„…To je ranac“, rekao je tiho.
Njegova partnerka je obrisala prašinu sa izbledele etikete. Kada je pročitala ime, oboma se sledila krv u žilama.
— Julijan Herrera.
Njihovo otkriće izazvalo je hitnu reakciju. Fotografije su odmah prosleđene žandarmeriji, a u roku od nekoliko sati helikopter je spustio specijalizovani spasilački tim na lokaciju.
Kapetan Morel, koji je učestvovao u potrazi pre pet godina, otvorio je ranac u rukavicama. Unutra su se nalazili izubijana flaša za vodu, ostaci hrane, izgužvana mapa… i nešto što ga je odmah sledilo:
Plava sveska Klare.
Prepoznatljiva celoj zemlji još iz prvobitne istrage.
Medijska pažnja se ponovo rasplamsala. Novinari su preplavili prilazne puteve. Porodica se pripremala za odgovore za koje nisu bili sigurni da žele da ih čuju.
Ali planina još nije bila spremna da sve otkrije.
Pukotina je bila široka svega pedesetak centimetara, ali se duboko spuževala kroz stenu, pružajući se i naviše i naniže. Neki su verovali da je Julijan pokušao da se spusti — tražeći zaklon ili prečicu — i da je pritom ostao zarobljen zajedno sa Klarom.
Međutim, Morel je odmah primetio nelogičnosti. Ranac je bio gotovo neoštećen. A mapa je imala svežu oznaku olovkom — nešto što nije postojalo na originalnim kopijama pregledanim 2020. godine.
„Ovo nema smisla“, promrmljao je. „Ako je Julijan ovo označio nakon što su se izgubili… zašto?“
Ponovo otvorena istraga ubrzo je postala lavirint.
Sledećeg jutra, dok su se spuštali dublje u pukotinu, tim je pronašao nešto što je u potpunosti promenilo tok slučaja.
Na svitanju, spasioci su započeli spuštanje. Pukotina je gutala užad i svetlost. Na osam metara dubine pronašli su parče crvene tkanine — deo Julijanove jakne. Nije izgledalo kao da je otkinuto pri padu. Bilo je pocepano namerno.
„Obeležavao je put“, rekao je Morel. „Pokušavao je da bude pronađen.“
Tri metra niže, druga neobičnost: metalni omot od hrane sa rokom trajanja dve godine nakon njihovog nestanka.
„Da li je neko mogao da boravi ovde?“ tiho je upitao jedan tehničar.
„Ili je neko pronašao Julijana i Klaru“, odgovorio je Morel. „I ćutao.“
Pukotina se zatim proširila u nepravilni prostor. Tamo su, ispod slojeva prašine, pronađeni ostaci improvizovanog skloništa: termo-ćebe, prazna konzerva, delovi užeta — i u jednom uglu, natopljena vlagom, još jedna sveska.
Mnoge stranice bile su uništene, ali su se neki zapisi ipak mogli pročitati:
„ne mogu da se pomerim“, „čekamo“, „povređen“, „čujemo glasove“.
Rukopis je ličio na Julijanov.
Jedna rečenica zaustavila je ceo tim:
„Ne mogu da se pomerim. Ona mora da ostane…“
Tekst se naglo prekidao.
„Julijan je bio povređen“, rekao je Morel tiho. „A Klara… ona je još bila živa.“
Ali nijedno telo nije pronađeno.
Još uznemirujuće: neko je urezivao dane u stenu. Tri uspravne crte, ponavljane iznova i iznova.
Najmanje trideset oznaka.
Mesec dana zatočeništva.
Kako je pritisak rastao, potraga se proširila. Tada je otkriven još jedan detalj: moderno uže, relativno novo, koje nije pripadalo ni Julijanu ni spasilačkim ekipama.
„Još neko je bio ovde“, rekao je Morel, zureći u nemu stenu.
Sledećeg dana, planina je konačno otkrila još jednu tajnu.
Treći dan bio je presudan. Visoko iznad pećine, u strmom vertikalnom prolazu, pronađeni su slabi tragovi stopala — previše sveži da bi bili stari pet godina. I previše laki da bi pripadali odrasloj osobi.
Nekoliko sati kasnije, ispod rastresitog kamenja, pronađen je mali privezak u obliku zvezde. Klarin omiljeni. Onaj koji nikada nije skidala.
A onda je usledilo otkriće koje je zavilo ceo greben u tišinu.
Na jednoj zaravni, skrivenoj suvim rastinjem, pronađena je metalna kutija prve pomoći — zarđala, ali pažljivo ostavljena. Unutra su bili zavoji, ostaci lekova… i pažljivo savijena poruka, zapečaćena u plastici.
Morel ju je otvorio. Drhtav rukopis bio je nesumnjivo Julijanov:
„Ako neko ovo pronađe, pomozite joj. Nije ona kriva. Vratio se, ali više nije bio isti. Nismo mogli da se spustimo. Dozivali smo pomoć. Ako je Klara živa… molim vas, čuvajte je.“
„Vratio se.“
Ko?
Porodica je ubras formirala sopstveni zaključak. Pre nestanka, Julijan je bio u ozbiljnom sukobu sa bivšim partnerom u ekspedicijama — Aitorom — koji ga je javno optužio da mu je ukrao zajednički fotografski projekat. Njihov razlaz bio je gorak i javan.
Istraga je pokazala da je Aitor boravio u Pirinejima iste nedelje kada je Julijan nestao — podatak koji nikada nije prijavio.
U međuvremenu, timovi su pronašli uzak izlaz na gornjem delu pukotine, koji je vodio u zabačenu šumsku zonu. Ispod lišća otkriven je primitivan kamp: ognjište, nož prekriven rđom, razbacani omoti od hrane.
Među njima — najpotresniji nalaz do tada: mala cipela. Klarina. I komadići njene odeće.
Ali bez kostiju.
Nije tamo preminula.
„Ovo menja sve“, rekao je Morel. „Izašli su odatle. Uz nečiju pomoć — ili pod nečijom kontrolom.“
Istraga je na kraju ukazala na to da su pastiri zaista viđali Aitora u tom području. Jedan scenario postajao je sve uverljiviji: da je nakon nesreće naišao na Julijana i Klaru, suočio se s Julijanom zbog starog sukoba, i da je situacija eskalirala, razdvajajući odraslog čoveka od deteta.
Aitor je priveden, ali je sve negirao. Tvrdio je da je otišao po pomoć i da se po povratku niko više nije nalazio tamo.
Ipak, najteže pitanje i dalje ostaje bez odgovora:
Gde je Klara danas?
Potrage su trajale nedeljama. Pojavljivali su se rasuti tragovi, ali nikada telo. Vlasti sada veruju da je Klara možda završila kod nekoga u izolovanom planinskom selu — ili da je sama pokušala da pronađe put do sigurnosti.
Pet godina kasnije, slučaj je i dalje otvoren.
Planina je otkrila mnoge tajne — ali ne i onu najvažniju.
Klara bi još uvek mogla biti živa.
